Prekvalifikacija i dokvalifikacija u Srbiji - Kako do nove diplome i posla

Mnogi od nas su se našli u situaciji da im završena srednja škola ne donosi posao, ili da žele da promene struku jer su shvatili da prva izabrana profesija nije deficitarna. Kada su u pitanju hemijski tehničari, često se sa ogorčenjem konstatuje da „hemičari ne trebaju nikom“. Ipak, prekvalifikacija i dokvalifikacija otvaraju vrata ka zanimanjima koja su na tržištu rada mnogo traženija - poput farmaceutskog tehničara, medicinske sestre-tehničara, laboratorijskog tehničara ili medicinske sestre-vaspitača. U ovom članku ćemo, bez navođenja konkretnih imena ljudi i ustanova, detaljno objasniti kako funkcioniše sistem dokvalifikacije i prekvalifikacije u Srbiji, šta vas sve očekuje na tom putu i na šta treba obratiti pažnju kako ne biste gubili vreme i novac.

Šta su prekvalifikacija i dokvalifikacija i ko može da ih upiše

Zakon o srednjem obrazovanju i vaspitanju omogućava da se osobe koje već poseduju neki stepen srednje stručne spreme dodatno obrazuju za drugi profil, pri čemu se ne polaze svi predmeti iz početka, već se utvrđuje razlika ispita između prethodno završene škole i željenog smera. Razlikujemo dva osnovna pojma:

• Prekvalifikacija - sticanje obrazovanja za drugi profil u istom trajanju (npr. sa četvorogodišnje ekonomske na četvorogodišnju medicinsku školu).
• Dokvalifikacija - produžetak obrazovanja radi sticanja višeg stepena ili drugog profila u dužem trajanju (npr. sa trogodišnje na četvorogodišnju školu).

Oba oblika omogućavaju da se ubrzano dođe do nove diplome, i to najčešće u statusu vanrednog učenika. Pravo na upis imaju svi koji su završili najmanje trogodišnju srednju školu, nezavisno od godina starosti. Ne postoji gornja starosna granica, tako da se za ovaj korak odlučuju kako osobe u dvadesetim godinama, tako i one sa višedecenijskim radnim iskustvom koje žele da promene karijeru ili da se lakše zaposle.

Kako izgleda utvrđivanje razlike ispita

Kada se odlučite za prekvalifikaciju, prvi korak je da se obratite izabranoj srednjoj školi koja izvodi obrazovanje za željeni profil. U dogovoru sa stručnom službom, na osnovu vaših originalnih svedočanstava i diplome, vrši se priznavanje opšteobrazovnih predmeta koje ste već položili. To znači da nećete ponovo polagati srpski jezik, matematiku, istoriju, strani jezik, geografiju i slične predmete, ukoliko ste ih imali u prethodnoj školi i ako su programi kompatibilni.

Ono što ostaje jesu stručni predmeti, i to oni koje niste slušali, a propisani su planom i programom za novi smer. Tako, na primer, osoba koja je završila gimnaziju pa želi da postane medicinska sestra - tehničar, ne mora da polaže nijedan opšti predmet, ali mora da savlada anatomiju i fiziologiju, latinski jezik, prvu pomoć, zdravstvenu negu, patologiju, mikrobiologiju, internu medicinu, hirurgiju, pedijatriju i druge medicinske grupe predmeta. Broj ispita razlike se kreće od desetak do dvadeset i više, zavisno od sličnosti polazne i ciljne škole.

Najtraženiji profili za prekvalifikaciju

Tržište rada u Srbiji poslednjih godina pokazuje jasne signale: deficitarna zanimanja u zdravstvu i socijalnoj zaštiti nude znatno veće šanse za zaposlenje. Stoga nije iznenađenje što se najveći broj odraslih odlučuje upravo za profile poput:

• Farmaceutski tehničar - zbog širenja privatnih apoteka i lanaca apoteka, potražnja za ovim kadrom je konstantna. Iako se često postavlja pitanje „da li farmaceutski tehničar može naći posao u Beogradu“, iskustva pokazuju da je ovo jedno od traženijih zanimanja, naročito u većim gradovima.
• Medicinska sestra-tehničar (opšti smer) - deficit je izražen kako u državnim zdravstvenim ustanovama, tako i kod privatnih poslodavaca. Ovaj profil omogućava zaposlenje u bolnicama, domovima zdravlja, staračkim domovima i specijalizovanim ordinacijama.
• Medicinska sestra-vaspitač - namenjen radu u jaslicama i predškolskim ustanovama. Zbog povećanog obuhvata dece u vrtićima, potreba za ovim kadrom raste, a posao se može naći i u privatnim igraonicama i dečjim centrima.
• Laboratorijski tehničar - interesantan za one koji su završili gimnaziju ili neku drugu prirodnjačku školu, a žele da rade u medicinskim laboratorijama ili ustanovama koje se bave dijagnostikom.

Naravno, svako ko razmišlja o prekvalifikaciji treba prvo da proveri kakva je realna potražnja u mestu u kojem živi ili u koje planira da se preseli. Iako se za farmaceutskog tehničara često kaže da je deficitarno zanimanje, u manjim sredinama broj slobodnih mesta može biti ograničen. Zato je preporuka da se pogledaju oglasi za posao (npr. na specijalizovanim portalima) i da se popriča sa ljudima koji već rade u struci.

Državne i privatne škole - razlike u organizaciji i troškovima

Prekvalifikacija se može obavljati u državnim srednjim školama, ali i u privatnim obrazovnim ustanovama koje poseduju odobrenje Ministarstva prosvete. Državne škole obično imaju nižu cenu po ispitu i godini, ali su ispitni rokovi ređi (najčešće polugodišnji, na svaka dva meseca), što produžava trajanje školovanja. Takođe, u državnim ustanovama se često insistira na detaljnom poznavanju gradiva i zahteva se odlazak na praktičnu nastavu po strogom rasporedu, što može otežati onima koji su zaposleni.

Privatne škole, s druge strane, nude fleksibilniji pristup: ispitni rokovi su obično svakog meseca, a maksimalan broj prijavljenih ispita u jednom roku je tri. To znači da uz disciplinovano učenje možete celu razliku ispita položiti za šest do devet meseci. Praksa se, takođe, može odraditi u ustanovama u mestu prebivališta, uz pribavljanje potrebnih potvrda i sanitarnih knjižica. Cene su prilagođene tržištu: školarina se kreće od nekoliko stotina evra po godini, uz posebnu naknadu za svaki izlazak na ispit. Često se naplaćuje i polaganje maturskog ispita kao zasebna stavka, što može povećati ukupne troškove.

Važno je napomenuti da su diplome privatnih srednjih škola, ukoliko su one akreditovane, izjednačene sa diplomama državnih škola i omogućavaju isto pravo na zaposlenje i polaganje državnog ispita. Ipak, u praksi se mogu čuti različita mišljenja - neki direktori državnih ustanova izražavaju rezervu prema diplomama privatnih škola, ali to ne umanjuje njihovu pravnu valjanost. Najbolje je da se pre upisa raspitate kod potencijalnih poslodavaca kako gledaju na diplomu stečenu vanrednim putem.

Praktična nastava - gde i kako se odrađuje

Bez obzira na vrstu škole, praksa je obavezan deo prekvalifikacije. Za svaku godinu propisan je određeni broj časova vežbi koji se moraju odraditi u ovlašćenoj ustanovi - bolnici, domu zdravlja, vrtiću ili apoteci, zavisno od smera. Za profile poput medicinske sestre-tehničara, to podrazumeva boravak na odeljenjima hirurgije, interne medicine, neurologije, psihijatrije, kao i u patronažnoj službi. Medicinske sestre-vaspitači praksu obavljaju u jaslicama i vrtićima.

Jedno od čestih pitanja je da li je neophodno da škola ima zaključen ugovor sa ustanovom u kojoj se odvija praksa. U mnogim slučajevima, ustanove primaju učenike na praksu i bez formalnog ugovora, uz uslov da se obezbedi mentor - zaposleni koji će nadgledati rad i potpisati evidenciju. Ipak, nisu retki slučajevi da pojedini domovi zdravlja ili bolnice odbiju prijem bez zvaničnog ugovora, pa je potrebno blagovremeno proveriti sa školom koje su ustanove dostupne. Bez obzira na prepreke, praksa se može odraditi u roku od nekoliko nedelja do dva meseca za sve četiri godine, ukoliko se sati grupišu.

Pripravnički staž i državni ispit - koraci nakon diplome

Kada položite sve ispite i maturu, stičete diplomu i postajete kvalifikovani za rad u struci. Međutim, da biste se zaposlili u državnim ustanovama (bolnica, dom zdravlja, državni vrtić), neophodno je da obavite pripravnički staž i položite državni ispit. Pripravnički staž za medicinske sestre-tehničare traje šest meseci (po tri meseca u dve različite ustanove), dok za medicinske sestre-vaspitače traje godinu dana i realizuje se u predškolskoj ustanovi.

U većini slučajeva pripravnički staž nije plaćen, iako su ranije postojali programi Nacionalne službe za zapošljavanje koji su obezbeđivali minimalnu nadoknadu (npr. „Prva šansa“). Danas je to pre izuzetak nego pravilo. Nakon staža polaže se stručni ispit pred komisijom i dobija licenca za rad. Tek sa licencom stičete uslov za stalni radni odnos u državnom sektoru. Kod privatnih poslodavaca (privatne apoteke, ordinacije, privatni vrtići) procedura je nešto jednostavnija i najčešće se pripravnički staž može odraditi i u samoj toj ustanovi, a poslodavac snosi troškove organizovanja državnog ispita.

Priznavanje diplome i rad u inostranstvu

Velika motivacija za prekvalifikaciju kod mnogih je i odlazak u inostranstvo. Medicinske sestre i farmaceutski tehničari su traženi širom Evrope. Zemlje poput Nemačke, Austrije, Norveške i Ujedinjenih Arapskih Emirata redovno zapošljavaju kadar sa našim diplomama, pod uslovom da ispunjavaju propisane kriterijume (priznavanje kvalifikacije, poznavanje jezika i polaganje dodatnih stručnih testova). Za medicinske sestre je često neophodno posedovanje fakultetske diplome za rad u SAD, Kanadi ili Australiji, dok je za negovalteljske pozicije dovoljna srednja škola.

U svakom slučaju, pre upuštanja u prekvalifikaciju sa namerom rada u inostranstvu, treba proveriti konkretne zahteve ambasade ili posredničke agencije. Takođe, vredi znati da se diploma stečena vanrednim putem u privatnoj školi priznaje jednako kao i državna, sve dok je ustanova akreditovana. To potvrđuju i pozitivna iskustva mnogih koji su uspeli da dobiju posao u EU uz pomoc te diplome.

Na šta obratiti pažnju pri izboru škole i smera

Pre donošenja konačne odluke, korisno je odgovoriti na nekoliko ključnih pitanja:

• Da li vam je brzina završetka presudna? Ako želite da što pre dođete do diplome, privatne škole sa mesečnim rokovima su očigledan izbor. Međutim, obratite pažnju da li postoji ograničenje u broju izlazaka na ispit i da li se pad ispita naplaćuje dodatno.
• Koliko ste spremni da uložite? Državne škole su jeftinije, ali duže traju - iznos ukupnih troškova može biti sličan nakon što se uračunaju svi izlasci i produženje godina. Privatne škole imaju transparentnu cenovnu strukturu, ali budite oprezni: uvek tražite da vam svaka stavka bude jasno navedena u ugovoru (školarina, cena ispita, cena mature, troškovi upisa).
• Kakva je podrška profesora? Iskustva polaznika pokazuju da u pojedinim privtnim školama profesori izlaze u susret, pomažu na konsultacijama i ne traže nemoguće detalje. To može biti velika prednost za one koji dugo nisu učili. Sa druge strane, u državnim školama se od vas ponekad zahteva da znate gradivo u sitninu, a ispitne komisije su strože.
• Kakva su vaša predznanja? Ukoliko ste već završili medicinsku školu nekog drugog smera (npr. zubni tehničar, kozmetičar), imaćete znatno manje ispita razlike, pa je cela procedura brža i jeftinija. To isto važi i za diplomce viših i visokih zdravstvenih škola - često im se priznaju i neki stručni predmeti.

Finansijski aspekt - koliko košta prekvalifikacija

Bez navođenja konkretnih iznosa jedne određene škole, možemo dati okvirne cifre na osnovu prikupljenih iskustava. U državnoj srednjoj medicinskoj školi, ukupni trošak za četvorogodišnji program prekvalifikacije (uključujući ispite, praktičnu nastavu i overu dokumenata) kreće se od 70.000 do 100.000 dinara, zavisno od broja ispita i administrativnih taksi. Kod privatnih škola, cene su obično izražene u evrima ili u dinarskoj protivvrednosti: godišnja školarina iznosi od 100 do 200 evra, jedan izlazak na ispit od 2.500 do 3.500 dinara, maturski ispit od 100 do 200 evra. Uz redovno polaganje po tri ispita mesečno, ukupan trošak za ceo program može se kretati od 1.200 do 2.000 evra.

Važno je napomenuti da se u slučaju prekoračenja jedne školske godine, često plaća dodatna godišnja školarina, pa je u interesu polaznika da ne odugovlači i ispite polaže u kontinuitetu. Zbog toga mnogi savetuju: „Bolje upisati fakultet i imati budžet, nego na prekvalifikaciji plaćati svaki ispit i produžavati godinu.“ Ovo je posebno važno za one koji nemaju čvrstu finansijsku podlogu.

Kako do posla posle prekvalifikacije - realnost srpskog tržišta

I pored činjenice da su medicinska i farmaceutska zanimanja deficitarna, ne treba zanemariti da u Srbiji često presudnu ulogu igra lična preporuka - ono što se kolokvijalno naziva „veza“. Ova tema se provlači kroz sve razgovore: „da li je neko sa prekvalifikacijom dobio posao bez veze?“ Iskustva pokazuju da posao može da se nađe i bez nje, ali je potrebno aktivno traganje, slanje radnih biografija, odlazak na razgovore i korišćenje svih dostupnih kanala (sajtovi za oglašavanje poslova, društvene mreže, preporuke poznanika). Privatne apoteke, privatne ordinacije i privatni vrtići su često fleksibilniji kod zapošljavanja i ne insistiraju na poznanstvima.

Pripravnički staž i državni ispit takođe mogu biti olakšani ako unapred dogovorite volontiranje u ustanovi koja će vas kasnije zaposliti. Neki poslodavci stimulišu pripravnike tako što im jednim delom isplaćuju putne troškove ili obezbeđuju obrok. Nakon dobijanja licence, plate u zdravstvu se kreću u rasponu od prosečnih do nešto viših, a u privatnom sektoru iskusni farmaceutski tehničari i medicinske sestre mogu da računaju na solidne prihode.

Saveti polaznika - kako je protekla prekvalifikacija iz prve ruke

Na osnovu brojnih iskustava koja su izneta na forumima i u neposrednim razgovorima, izdvajaju se neke univerzalne preporuke. Jedna polaznica, koja je sa gimnazije prešla na smer medicinska sestra-vaspitač, kaže: „Prvi ispit je bio najteži - imala sam veliku tremu, ali profesori su mi pomogli i sve sam položila iz prvog pokušaja. Najvažnije je da se ne uči napamet, već da se razume suština, posebno na anatomiji i latinskom. Kad sam to shvatila, sve je išlo lakše.“

Druga osoba, koja je završila ekonomsku školu i prekvalifikovala se za farmaceutskog tehničara, ističe važnost samodiscipline: „Učila sam svakog dana posle posla, po tri meseca sam davala po tri ispita. Za devet meseci sam sve završila, uključujući i praksu u apoteci. Posao sam našla već za mesec dana - poslala sam CV u pet privatnih apoteka i u jednoj su me odmah pozvali.“

Svi se slažu da je neophodno dobro se raspitati o uslovima pre upisa. Jedna gospođa koja je upisala privatnu školu u Novom Sadu podelila je i negativno iskustvo: „Nisam znala da se matura naplaćuje dodatnih 150 evra, jer mi to nisu rekli pri upisu. Na kraju su mi rekli da je to uobičajeno. Zato sada svima savetujem da traže pisani ugovor i da pročitaju šta sve potpisuju.“ Upravo takve situacije upozoravaju da se ne treba oslanjati samo na usmeno obećanje, već zahtevati preciznu specifikaciju troškova.

Zaključak - da li se isplati uložiti u prekvalifikaciju

Odgovor zavisi od ličnih okolnosti, ali jedno je sigurno: prekvalifikacija i dokvalifikacija su realna i dostupna opcija za promenu karijere. Za nekoga ko je završio srednju hemijsku i vidi da „hemičari ne trebaju nikom“, prelazak na farmaceutskog tehničara može značiti sigurniji posao. Za osobu koja sa zubotehničkom diplomom ne može da nađe angažman, prekvalifikacija za medicinsku sestru donosi nove šanse. Važno je samo da se dobro informišete, uporedite ponude državnih i privatnih škola, realno sagledate svoje mogućnosti za učenje i budete spremni da investirate i vreme i novac.

Na kraju, treba imati na umu da sama diploma nije garancija zaposlenja - traženje posla zahteva aktivnost i strpljenje. Ali u zanimanjima koja su prepoznata kao deficitarna, ulog je manje rizičan. Bez obzira da li birate farmaceutskog tehničara, laboratorijskog tehničara, medicinsku sestru ili vaspitača, prekvalifikacija je korak koji vam može otvoriti vrata ka stabilnijem profesionalnom životu. A to je ulaganje koje se, uz adekvatan napor, gotovo uvek višestruko isplati.