IT prekvalifikacija 2024: Celovit vodič kroz testiranje, obuku i realna iskustva

Vreme čitanja: 16 minuta

Poslednjih godina državni program prekvalifikacije za IT sektor privukao je ogromnu pažnju javnosti. Sa obećanjima o brzom sticanju znanja i zapošljavanju u jednoj od najtraženijih industrija, hiljade ljudi iz cele Srbije prijavilo se za kratkoročne obuke koje finansira Vlada u saradnji sa međunarodnim partnerima. Međutim, iza sjajnih najava krije se slojevit i često iscrpljujući proces selekcije, različita iskustva polaznika i pitanje da li ovakvi programi zaista mogu da ispune očekivanja. Ovaj tekst sabira utiske, nedoumice i realne savete na osnovu iskustava kandidata koji su prošli kroz celu proceduru.

Šta je zapravo IT prekvalifikacija?

Državni program obuke za odrasle zamišljen je kao most ka svetu programiranja za one koji nemaju formalno IT obrazovanje. Finansiran je iz javnih sredstava i sprovodi se u nekoliko faza. U prvoj pilot-fazi učestvovalo je svega stotinak polaznika i četiri škole. Nakon toga usledila je znatno ambicioznija druga faza sa najavljenih 900 mesta, iako su se brojke u hodu menjale. Prijavljivalo se i po dvanaest hiljada ljudi, a konkurisati su mogli svi sa završenom srednjom školom, osim onih koji već studiraju ili su završili IT fakultete. Ideja je bila da se šansa pruži onima koji su možda pogrešili profesiju, a poseduju potencijal za rad u tehnologiji.

Već na samom početku postalo je jasno da je konkurencija ogromna. Jedan od učesnika diskusija rezignirano je primetio: „Prijavilo se oko 12.000 ljudi. Ne očekujem mnogo, trebalo bi da uradim fantastično da bih se nečemu nadao.“ Selekcija se odvija u dve faze - najpre online testiranje, a potom drugi krug koji podrazumeva dodatne provere i intervjue pred samim školama.

Prva faza: Online testiranje - logika, engleski i psihologija

Kada je počelo prvo testiranje, platforma je bila otvorena nekoliko dana. Kandidati su dobijali mejl sa linkom i uputstvima, a test se radio od kuće. Ono što je mnoge iznenadilo jeste da sadržaj testova gotovo da nije imao veze sa programiranjem. Umesto toga, proveravale su se kognitivne sposobnosti, logičko zaključivanje, brzina obrade informacija, radna memorija i znanje engleskog jezika. Jedna kandidatkinja je detaljno podelila strukturu testa: „Engleski jezik - 20 pitanja, numerički nizovi - 31 zadatak, sinonimi i antonimi - 80 reči, zadaci sa tri rešenja, odnosi među pojmovima (nebo-plavo, trava-zelena), kutije sa simbolima, brojčani uslovi, kao i testovi provere imena i rotacije redosleda brojeva.“ Svaki segment bio je vremenski ograničen, što je stvaralo dodatni pritisak.

Posebno težak deo bili su numerički nizovi i zadaci sa figurama. Mnogi su se žalili da je vreme prekratko da bi se uočio obrazac. „Nema teoretske šanse da za zadato vreme rešiš svih 30 zadataka, osim ako nisi super genijalac ili znaš odgovore unapred“, pisao je jedan korisnik foruma. Ipak, organizatori su na sajtu naveli da gotovo niko ne rešava sve nizove do kraja - težina je namerno postavljena da testira rad pod pritiskom.

Poslednji deo testiranja bio je upitnik ličnosti sa 144 pitanja, smešten na kraj kada su svi već bili iscrpljeni. „Namerno su stavili taj test na kraj, kada si umoran i kada su odgovori iskreniji jer ne razmišljaš mnogo“, prokomentarisala je jedna kandidatkinja. Rezultati su tumačeni kroz dimenzije poput savesnosti, tolerancije na stres, inicijative, brige za druge i analitičkog razmišljanja. Zanimljivo je da su mnogi kandidati imali nula poena na testu pod nazivom „upitnikm“, što je kasnije objašnjeno kao normalna pojava - to navodno nisu bili bodovi, već sirovi rezultati psihološke procene koji su služili za profilisanje.

Engleski jezik bio je eliminacioni - ukoliko se ne pređe prag, test se smatra neuspešnim. Srećom, većina polaznika ga je okarakterisala kao „lak“, baziran na osnovnoj gramatici i razumevanju rečenica. Ipak, oni koji su engleski znali slabije bili su u velikom strahu.

Rezultati, rang-liste i prve sumnje

Nakon završetka testiranja, na sajtu su objavljeni rangirani rezultati svih prijavljenih kandidata - njih preko deset hiljada. Rangiranje se vršilo u odnosu na najbolje plasiranog, koji je dobijao 100%, a svi ostali procentualno ispod. Rezultati su izazvali lavinu komentara. „Prvi čovek ima 100%, drugi je slabiji za 0,1%. Kako je to moguće? Nemoguće je uraditi sve tačno, jedino ako taj prvi nije robot“, pisao je jedan forumaš. Mnogi su izrazili sumnju u regularnost, posebno kada su videli da se u drugom krugu u prvoj fazi pilot-projekta neki kandidati nisu pojavili, a naknadno su ubacivani drugi. „Sve je to nameštaljka“, glasio je čest komentar.

Bez obzira na sumnje, oni koji su se našli među prvih dve hiljade (kasnije je broj povećan na 2042) prošli su dalje. Velika većina onih koji su podelili svoje rezultate isticala je da su najvažniji bili testovi sposobnosti - deduktivno i induktivno zaključivanje, vizuelizacija i matematičko rezonovanje - dok su interesovanja i radni stilovi služili više za profilisanje. Jedna kandidatkinja čiji je skor u analitičkom razmišljanju bio iznad 98% kandidata, a u umetničkim interesovanjima takođe visok, prokomentarisala je: „Verujem da su me ti rezultati povukli, iako su mi testovi ličnosti bili haotični.“

Druga faza: Odabir škola i nove prepreke

Po završetku prvog kruga, kandidati koji su prošli dobili su priliku da putem upitnika odaberu tri želje - školu i programski jezik koji žele da uče. Ponuda je bila ograničena i varirala od grada do grada. Beograd je dobio 490 mesta, Niš 80, Novi Sad svega 45, dok su manji gradovi poput Čačka, Valjeva, Subotice i Zrenjanina imali još manje kvote. „Zar nije trebalo 900 da ide dalje?“, pitali su se mnogi. Ispostavilo se da je broj mesta smanjen na 700, uz obrazloženje da nije bilo dovoljno kvalitetnih ponuda škola.

Lista ustanova uključivala je državne fakultete poput ETF-a i FON-a, privatne akademije, klastere naprednih tehnologija i druge organizacije. Većina njih zahtevala je dodatno testiranje - bilo online, bilo uživo. Jedna od škola tražila je da kandidati pre dolaska na testiranje polože besplatne online kurseve HTML-a i CSS-a i donesu sertifikate. Druga je poslala motivacioni upitnik, a tek najbolji su pozvani na test i intervju.

Mediji su preneli izjavu direktora Kancelarije za informacione tehnologije da će drugi krug selekcije obuhvatiti testove ponovo, slične onima iz prvog kruga, ali ovog puta pod nadzorom, i da će konačnih 900 (odnosno 700) polaznika biti izabrano na osnovu tih rezultata i intervjua. Škole su imale pravo da pozovu dvostruko više kandidata od broja mesta, a zatim da same odluče ko će upasti. „Tu počinje lutrija“, napisala je jedna kandidatkinja. „Ako se za školu prijavi samo 50 ljudi, svi će biti pozvani, ali ako se prijavi 200, većina će otpasti bez obzira na prvi krug.“

Ugovorne obaveze i skriveni troškovi

Jedan od najkontroverznijih detalja ticao se ugovora koji su polaznici morali da potpišu. Pored učešća od 100 evra (koje se plaća jednokratno), u mnogim školama postojala je klauzula da ukoliko polaznik odustane nakon 20% odslušanih časova, dužan je da nadoknadi punu cenu kursa. Ta cena nije bila mala - za jedan intenzivni program ona je iznosila čak 2.000 evra. „Zvali su me i pitali da li mogu da uzmem neplaćeno tri meseca. Kada sam čuo koliko košta ako odustanem, rekao sam da ni ne pokušavam“, preneo je jedan sagovornik.

Mnogi su se pitali da li je to fer, posebno jer je program namenjen i osobama koje možda nemaju stabilne finansije. Ipak, škole su se branile time da država isplaćuje značajna sredstva tek kada polaznik uspešno završi obuku i praksu. „Oni su nam rekli: ako sve prođete kako treba, država plaća; ako ne, vi snosite troškove. Tako da biraju najmotivisanije“, objasnio je jedan od kandidata koji je ipak odlučio da nastavi.

Iskustva onih koji su prošli slične obuke

Iako je konkretan državni program tek trebalo da počne, javila su se i mišljenja ljudi koji su ranije završili slične kurseve prekvalifikacije, finansirane iz javnih fondova. Njihova iskustva bacaju realnije svetlo na to šta polaznici mogu da očekuju. Jedna od njih je podelila: „Pohađala sam online kurs web programiranja sa sličnom strukturom. Obuka je trajala tri meseca, predavanja su bila intenzivna, dva-tri puta nedeljno. Kao neko ko je već imao predznanje sa fakulteta, mogla sam da ispratim, ali totalnim početnicima je bilo izuzetno teško. Posle kursa, većina firmi nas je stavila na listu čekanja, a plaćenih praksi gotovo da nije bilo.“

Druga sagovornica je dodala: „Kurs ti da osnovu, ali pravo učenje počinje tek posle - sati i sati samostalnog rada. Bez toga nema napretka. Čak i sa solidnim predznanjem, teško je dobiti posao juniora jer svi traže iskustvo.“ Ove rečenice se ponavljaju u skoro svakom razgovoru: sama prekvalifikacija nije dovoljna; ona je tek prvi korak, a bez ogromne lične inicijative i nastavka učenja, šanse za zaposlenje su male.

Saveti i alternativni putevi

Mnogi učesnici su, bez obzira na rezultate, odlučili da nastave samostalno. Pominjane su platforme poput edX, Coursera, Udemy, Khan Academy, Codecademy, FreeCodeCamp i Sololearn. „Za cenu jedne subskripcije od 49 dolara dobiješ pristup MIT kursevima i sertifikat koji može da ti pomogne više nego neki domaći program, a znanje je standardizovano“, naglasio je jedan forumaš. Mnogi su savetovali da se prvo savladaju osnove HTML-a, CSS-a i JavaScripta, zatim da se pređe na neki objektno-orijentisani jezik poput Jave ili Pythona, i da se obavezno radi na projektima koji se mogu priložiti u portfolio.

Posebno su ohrabrivani oni koji žele da uđu u svet programiranja iz hobija ili želje za promenom. „Niko se nije naučen rodio. Ako ti treba godinu dana svakodnevnog rada, to je realno. Ne očekuj čuda od kursa od tri meseca. To je tek zagrevanje“, glasila je poruka. Iskusni developeri su potvrdili da je konstantno usavršavanje sastavni deo IT karijere i da diploma nije presudna - tehnologija se menja, bitno je razumevanje koncepata i upornost.

Zaključak: Vredi li pokušati?

Državni program prekvalifikacije za IT sektor u Srbiji izazvao je mešovite reakcije. S jedne strane, ideja da se ljudima bez IT pozadine omogući brza obuka u traženoj struci deluje plemenito i potrebno. S druge strane, realizacija je pokazala brojne slabosti: netransparentnu selekciju, sumnjive kvote po gradovima, smanjenje broja mesta u hodu, visoke penale za odustajanje i opšti utisak da je novac mogao biti bolje utrošen. Jedan od najglasnijih komentara bio je: „Umesto da subvencionišu otvaranje mesta na ETF-u ili daju olakšice IT kompanijama za obuku, pare idu privatnim školama. Sve liči na još jednu jelku od 80.000 evra.“

Ipak, među onima koji su prošli prvi krug vladalo je i uzbuđenje. „Prošao sam među prvih 700, sad čekam intervju. Biće gusto, ali vredi pokušati. Ako ništa, testovi su bili zanimljivi, kao igrica“, napisao je jedan kandidat. Važno je napomenuti da program nije garancija posla - on daje samo obuku i eventualno praksu. Poslodavci u IT sektoru i dalje traže znanje, a ne sertifikate, i spremni su da testiraju kandidate nezavisno od formalnog obrazovanja.

Za sve koji razmišljaju o IT karijeri, savet iskusnih je jasan: Počnite sami. Iskoristite besplatne resurse na internetu, napravite prve projekte, pogledajte kako rade open source zajednice. Ako se odlučite za državnu prekvalifikaciju, uđite u to otvorenih očiju - testovi su naporni, konkurencija ogromna, a nakon obuke sledi još mnogo rada. Ali, kako kaže stara izreka, „nada umire poslednja“. A u tehnologiji, gde se granice stalno pomeraju, svaki početak je dobar početak. Samo budite spremni da zagrejete stolicu.

Napomena: Svi navedeni primeri i komentari temelje se na javno dostupnim diskusijama i ne odnose se na konkretne osobe. Cilj ovog teksta je da pruži informacije i podstakne na razmišljanje, a ne da obeshrabri. Svako ko želi da uči - ima priliku, a državni programi su samo jedan od puteva.